Font Size

SCREEN

Profile

Layout

Menu Style

Cpanel

U traganju za izgubljenom veličinom

 

Iako su podele na leve i desne političke partije danas u svetu uglavnom relativizovane, pa i prevaziđene, Francuska je zadržala politički sistem u kome se levica i desnica konfrontiraju na gotovo klasičan način

Parafrazirajući naslov velikog Prustovog romana, hteli smo da ukažemo da su predsednički izbori u Francuskoj prošli i u atmosferi traganja za nekadašnjom veličinom zemlje. Istina, današnja Francuska je nuklearna sila, stalna članica Saveta bezbednosti, druga ekonomska sila u Evropi, zemlja tehnoloških inovacija, prestižnih univerziteta, mode...

Ali Francusku danas karakteriše ekonomska kriza koja je uslovljena globalnom recesijom, pa i mnogim domaćim specifičnostima. Konačno, u pitanju je država sa velikim istorijskim bremenom čiji se istorijski mitovi zasnivaju između ostalog i na postojanju velikog broja kraljeva, ali isto tako i mnogih revolucija. Još je vladao Luj Petnaesti, kada je Monteskje 1748. u svom slavnom delu „Duh zakona” razvio doktrinu podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. U zemlji prosvetitelja jedna od komponenti nacionalne svesti jeste osećaj istorijske veličine Francuske.

Takva retorika, istina na umeren način, mogla se uočiti i u rečenicama Fransoa Olanda koji je tokom kampanje želeo „lepu, veliku, istorijsku” pobedu, pri tom „sanjajući drugačiju Francusku”. Oland je prekjuče postao sedmi predsednik Pete republike, porazivši na izborima Sarkozija čiji je glavni slogan (kao i pre pet godina) bio „Jaka Francuska”.

Možda se neko našalio onom rečenicom – da su Francuzi republikanci koji vole da izaberu monarha da bi ga zatim stavili na giljotinju – ali aluzije su prilično prepoznatljive.

Naime, povratkom generala De Gola na vlast 1958. ustanovljena je Peta republika sa novim ustavom koji je dao predsedniku države toliko velika ovlašćenja da je nekima, ne bez razloga, ličio na republikanskog monarha. Sarkozi, jaki predsednik, u nedelju je doživeo izbornu giljotinu.

Trijumf Olanda se još uvek različito tumači. Izvesno je da je ozbiljna ekonomske kriza otvorila perspektivu da nakon 30 godina, kada je pobedio Fransoa Miteran, predsednik Francuske ponovo postane jedan socijalista. Iako su podele na leve i desne političke partije danas u svetu uglavnom relativizovane, pa i prevaziđene, Francuska je zadržala politički sistem u kome se levica i desnica konfrontiraju na gotovo klasičan način. (Podsetimo da su i pojmovi političke levice i desnice nastali baš u Francuskoj nakon velike revolucije 1789. kada su izabrani delegati u slobodnomparlamentu seli levo i desno). Uprkos zajedničkoj odanosti ,,vrednostima Republike” Oland i Sarkozi su predstavili Francuzima leve idesnepolitičke programe. Jedan od bazičnih stavova u Olandovom programu glasi – dodatno oporezivanje bogatih.

Ni tokom TV debate dvojice kandidata nisu izostali argumenti leve i desne inspiracije. Oland: ,,Želim da zaštitim sinove republike, ne privilegovane prijatelje”. Sarkozi: ,,Vi želite manje bogatih, ja želim manje siromašnih”.

Zanimljivo je da su predsednički kandidati u predizbornim govorima često pominjali ime jednog francuskog pisca i njegovo najpoznatije delo – Viktora Igoa i roman „Jadnici”. To je najpre uradio komunistički kandidat Melanšon, citirajući sugestivne momente iz Igoovog romana. Zatim je socijalista Oland javno rekao da mu je Igo jedan od najomiljenijih pisaca, da bi i degolista Sarkozi na skupu u Parizu govorio o „Igovoom glasu iz istorije”.Neki su imali utisak da je Igo pobednik ovogodišnjih izbora, iako je slavni pisac umro 1885. Tačno je da su francuski političari obrazovane osobe, ali ovde nije do kraja jasno gde počinje ljubav prema književnosti, posebno prema Igou, a gde se možda nastavljaju marketinški saveti da u uslovima socijalne krize „Igo funkcioniše”. U svakom slučaju, moderne teme – bioetika, eutanazija, homoseksualni brakovi – bile su u senci socijalnih problema.

Bez sumnje – ekonomske, socijalne, političke okolnosti su uticale na izbor francuskih građana, ali Francuska je zemlja u kojoj se pažljivo mere personalni kvaliteti i stil novog predsednika. Uprkos etiketama, posebno iz protivničkog tabora, da se radi o neharizmatičnom birokrati iz Miteranovog tima, Oland je tokom kampanje i te kako pokazao kompetentnost, kulturu, hrabrost, privrženost određenim idealima. I u spoljnopolitičkim prioritetima (povlačenje francuskih vojnika iz Avganistana već ove godine, nova vizija Evrope, revizija određenih sporazuma nazvanih Merkozi itd.) govori o ambicioznim planovima.

Ekonomski oporavak zemlje, funkcionisanje demokratije, potencijalno novi zamah Evrope nisu u rukama jednog čoveka. Na tome će Oland morati da radi zajedno sa svojim sugrađanima – ali i sa preostalih 435 miliona Evropljana, jer, kako mnogi tvrde, sudbina je zajednička.

 

Profesor na Univerzitetu u Rimu

Miodrag Lekić

 

„Politika“

objavljeno: 08.05.2012.

 

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/U-traganju-za-izgubljenom-velicinom.lt.html