Font Size

SCREEN

Profile

Layout

Menu Style

Cpanel

Tajno i javno u diplomatiji


U mnogim teorijama zavere koje kruže ovih dana, sve bez dokaza, pored upiranja prstom na tajne službe nekih velikih zemalja, ima onih koji tvrde da se iza čitave priče nalaze američki protivnici sadašnje politike Vašingtona

Vudro Vilson, univerzitetski profesor i američki predsednik, ostao je u istoriji kao obrazovani idealista koji je držao i do etičkih normi. On se zalagao, između ostalog, i za otvorenu spoljnu politiku i diplomatiju koja neće biti predmet tajnih i nemoralnih kombinacija i dogovora. Inspirisan američkim ustavom, Vilson je 8. januara 1918. u Kongresu proklamovao „14 tačaka”, principe koje je trebalo primeniti u međunarodnom životu posle Prvog svetskog rata. Prva tačka je izražavala zahtev da se zauvek napusti tajna diplomatija i sklapanje međunarodnih sporazuma iza leđa demokratske javnosti.

Negde u isto vreme, i ruski boljševici u Petrovgradu su se okomili na tajne sporazume, proklamujući iz ideoloških razloga istorijsku krivicu „klasne diplomatije”. Dočepavši se carskih arhiva, boljševici su odmah objavili tajne međunarodne sporazume carske države, pa je tako ruska „Izvestija” krajem 1917. prvi put u svetu objavila Tajni londonski ugovor iz aprila 1915. godine.

Vilsonov demokratski princip i Lenjinov revolucionarni dekret nisu bitnije promenili prirodu klasične diplomatije koja je pretežno nastavila da traje iza kulisa. Preovladao je, naime, stav da diplomatija „kao umetnost pregovaranja” treba da bude daleko od javnosti koja predstavlja opasnost za uspeh međunarodnih pregovora. Argumenti za ovakve teze se sigurno mogu naći, isto kao što istorija, pa i najnovija, pokazuje dosta primera zloupotreba prakse tajne diplomatije.

Ovih dana – a posle skoro jednog veka od Vilsonovog principa open diplomacy – zahvaljujući internetskom portalu ,,Vikiliks”, svet prisustvuje jednom diplomatskom ciklonu i ponovo otvorenoj temi tajne i javne diplomatije. Mladi Džulijan Asanž, koji je ovih dana delovao kao internetski Robin Hud, proklamuje se kao sajber anarhista koji se navodno bori protiv državnih tajni iza kojih stoje prljave stvari, javno pokrivene demokratskom retorikom.

Na udaru je američka diplomatija. Tehnološki je provaljen sistem zaštite tajnih dokumenata, a sadržaj tajne diplomatske prepiske je postao javan. Reakcija američke strane je krajnje oštra, navođenjem da se radi se o ilegalnom napadu, i da su odgovorni iz „Vikiliksa” zapravo teroristi. S druge strane, međunarodna štampa koja ekskluzivno objavljuje ove diplomatske dokumente navodi da se radi o operaciji „istine”. Uvažavaju se razlozi za postojanje službene tajne, ali i razlozi da se, kada je već prilika, javno sagleda rad svih, pa i onih sakrivenih iza „tajne diplomatije”.

Ako otkriveni dokumenti pokažu lucidnost, kompetentnost, poštovanje nacionalnih interesa u istoj meri kao i demokratskih vrednosti i principa, onda diplomatski autori ovih izveštaja i instrukcija mogu samo da dobiju komplimente u domaćoj i svetskoj javnosti. Naravno, važi i obratno. Nije samo američka diplomatija „gola” u ovom trenutku, već i šira mreža saradnika, sagovornika, protivnika. Zato je sve predmet ogromnog interesovanja.

Zato tokom čitanja dokumenta treba imati dosta opreza. Dokumenti su autentični, ali sastavljane depeše i izveštaji mogu biti plod „golih istina” kao i mogućih alhemija njihovih sastavljača, s ovim ili onom ciljem, što takođe karakteriše tajnu diplomatiju.

Tema će, bez sumnje, trajati i to sa neizvesnim ishodima. Iako telegrami datiraju još iz vremena Buša, i sam Obama se nalazi u neprilikama. U mnogim teorijama zavere koje kruže ovih dana, sve bez dokaza, pored upiranja prstom na tajne službe nekih velikih zemalja, ima onih koji tvrde da se iza čitave priče nalaze američki protivnici sadašnje politike Vašingtona.

Kad je Gorbačov pokrenuo glasnost, SAD i zapadne zemlje su egzaltirano podržale principe javnosti u Sovjetskom Savezu. Taj progresivni princip se pretvorio i u svojevrsnu bombu u toj zemlji. Zato neki sada upozoravaju da sa njim treba oprezno rukovati.

Prvi čovek ,,Vikiliksa” je uhapšen. Da se, tim povodom, još jednom malo vratimo u prošlost. Kada je ,,Njujork tajms” 1971. godine počeo da objavljuje tajne dokumente, fotokopirane u Pentagonu, o ratu u Vijetnamu, predsednik Nikson je dobio saglasnost jednog federalnog suda da se zabrani dalje publikovanje. Ali samo dve nedelje kasnije, 30 juna 1971. američki Vrhovni sud je odlučio da novine mogu da objave ,,Pentagon Papers”, istina, u nešto redukovanom obimu. Američki sud je stavio do znanja da više drži do američkog ustava nego do navedenih razloga egzekutivne vlasti.

Neki su skloni da u objašnjenjima idu mnogo dalje, čak do Gutenberga, podsećanjem da se posle otkrića štampe u 15. veku protiv njega podigla konzervativna politička, državna, crkvena koalicija.

Očigledno, od vremena Gutenberga do doba Interneta prošlo je dosta vremena. Neki, ipak, uporno tvrde da se istorija nekako ponavlja. Sasvim izvesno, tema javnog i tajnog u diplomatiji se nastavlja.

profesor univerziteta u Rimu