Font Size

SCREEN

Profile

Layout

Menu Style

Cpanel

Vođe su dale pečat vremenu


Umerenost, traženje mere, zahteva političku kulturu i hrabrost političara

Prema Aristotelu, mera stvari, odnosno traženje mere, jeste vrednosni ideal kojem treba težiti. Oblici umerenosti su varijabilna kategorija, zavisno od konkretne situacije i oblasti dešavanja. Jedan francuski pesnik je rekao da je mera u ljubavi voleti bez mere – što zvuči lepo, sa čime se možemo, ali i ne moramo, složiti.

Verovatno ćemo se jošteže saglasiti o meri stvari, kada pređemo na izazovnu temu ,,Politike” – o umerenim političarima na Balkanu, koja odmah implicira pitanje da li je umerena politika na tom prostoru moguća ili nemoguća misija.

Sigurno zaslužuje osvrt i „paradoks istorije” da je pojava neumerenih, agresivnih političara na Balkanu koincidirala sa obnovom višestranačkog sistema. Kontradikcija je na prvi pogled. Prvo, istorija pokazuje da demokratski izbori nemaju uvek za rezultat pojavu demokratskih ličnosti. I drugo, na tom prostoru vodeća mesta u višestranačkom političkom životu osvojili su ljudi iz komunističke nomenklature koje, po definiciji, mnogo više karakteriše autoritarna svest nego prethodno demokratsko iskustvo. Verovatno, bilo je i izuzetaka kojipotvrđuju izrečeno pravilo.

Naime, naglo su zamenjene dve kolektivne svesti. Ideologija komunizma je zamenjena onom nacionalnom, jedan kult višeg cilja (ideološki) zamenjen je onim drugim (nacionalnim), pa zato nije tako paradoksalno da su se vodeći političari iz prelaznog perioda od socijalizma ka komunizmu relativno brzo snašli u vremenu „proleća naroda” i tranzicije „koja teče” – sada od socijalizma ka kapitalizmu. Izbornim pobedama njihova agresivnost je dobila demokratsku legitimaciju;drugim rečima, i personalne vokacije – arogancija, nedostatak političke kulture, težnja ka ostvarivanju maksimalističkih ciljeva svoje strane – podržane su „narodnom voljom”. Jedan ekstrem je hranio onaj drugi. Gotovo nadrealno,u svakom slučaju tragično.Na tom prostoru kao da se politički primenjivao, naravno, uz lokalne boje, onaj Njutnov zakon fizike: „Svakoj akciji odgovara reakcija, suprotna i jednaka”. Transformacijom fizike u politiku, popustili su i poslednji osigurači, pa je biozavladao mrak u onoj krčmi o kojoj je govorio Krleža.

Ovo objašnjenje je nužnogeneralno, ne insistira na simetrijama domaćih agresivnosti, ne tretira ni efekte involviranosti međunarodnog faktora – u pitanju je samo pokušaj objašnjena uspona „neodmerenih” u ovom ciklusu balkanske istorije. U svakom slučaju, „ vođe” su dale pečat vremenu, što ne lišava odgovornost domaćujavnost, njenpolitičkiizbor, makar on i biosistematski kontaminiran zvaničnim propagandama.

Da li možemo smatrati da je takvo vreme za nama i da se otvara novo istorijsko poglavlje koje će obeležiti umereni političari? Da li potvrdu tog novog vremena čine – kako se to često govori – pojavepredsednika Hrvatske Josipovića i predsednika Srbije Tadića?

Našutisak je da se može govoriti o najavi, jošuvek ne i o izvesnosti. Kažemo najavi, jer se bez sumnje radi o političarima kod kojih se vidi vaspitanje stečeno u njihovim domovima, kasnije nadgrađeno ličnom i političkom kulturom, spremnost da se na civilizovan i demokratski način suoče sa teškim nasleđem na unutrašnjem planu i u međusobnim odnosima.

Ali kriterijum prave političke umerenosti se ne završava na spoljnom utisku o ličnoj i političkoj pristojnosti, većna sposobnosti rešavanja, i to na pravedan način, konkretnih, nagomilanih problema. Zato bi trebalo sačekati i fazu većih rezultata da bi mogli saopštiti pouzdanije sudove.

Podsetimo, jedan italijanski predsednik vlade je ostao u istoriji kao političar koji se sa Berlinskog kongresa vratio „čistih i praznih ruku”, i tu mu je bio kraj.

Umerenost političara na Balkanu možemo meriti i po njihovoj sposobnosti da u politici kao „veštini mogućeg” nađu meru između dve bitne komponente – identiteta i pragmatizma. Preterano insistiranje na identitetu, na uštrb pragmatizma i prilagođavanja na unutrašnjem i međunarodnom planu, vodi nerealnosti, pa i izolovanosti. S druge strane, insistiranje isključivo na pragmatizmu, uključujući i servilno prihvatanje svega što dolazi sa međunarodnog nivoa, nosi rizik gubljenja identiteta, vrednosnog i nacionalnog, što, takođe, naročito dugoročno, može voditi političkom, pa i istorijskom porazu.

Očigledno – umerenost, traženje mere, zahteva političku kulturu i hrabrost političara, čiji uspon i trajanje ipak u dobroj merizavise od postojanjaozbiljne, i takođe umerene, javnosti.

*Profesor univerziteta u Rimu

Miodrag Lekić