Font Size

SCREEN

Profile

Layout

Menu Style

Cpanel

Sumrak faraona

 

Sada se nema vremena za analize „sindroma faraona”, njegovih unutrašnjih i spoljnih determinanti, jer treba naći rešenje za jednu dramu

Dramatični događaji u Egiptu još nemaju (geo)politički ishod, ali moguće je uočiti nekoliko bitnih momenata koji ukazuju na dalekosežne promene u zemlji i regionu. Posle promena u Tunisu (i protesta u Alžiru) na red je došao Egipat. Radi se o zemljama arapskog Mediterana gde je decenijama vladala prividna stabilnost. Zapravo, vladala je stabilnost upravljanja i to tehnologijama vlasti koje su daleko od demokratskih.

Zapadne zemlje, vođene realpolitičkim principima i izgovorima, uglavnom su podržavale autoritarne vlastodršce, i to pojednostavljenom formulom – bolje prijateljski diktatori nego haos. Neki su ovaj pristup postkolonijalnim režimima tumačili i drugačije, recimo, ovako: bolje prijateljski diktator nego demokratski neprijatelj.

Ako pogledamo noviju istoriju u četiri susedne zemlje – Egiptu, Libiji, Tunisu i Alžiru – uočićemo određene sličnosti, pre svega u socijalno-ekonomskim realnostima, ali i u profilima vlastodržaca.

Predsednik Egipta i general avijacije, Mubarak je došao na vlast pre 30 godina, posle atentata na Sadata. Predsednik Libije, pukovnik Gadafi, popeo se na vlast revolucijom 1969. godine. Sada već bivši predsednik Tunisa, policajac Ben Ali osvojio je vlast pre 23 godine državnim udarom. Predsednik Alžira Buteflika je došao na vlast pre 12 godina, nakon građanskog rata u kome je stradalo oko 200.000 Alžiraca. Mubarak je planirao za svog naslednika sina Gamela, dok se Gadafi još nije odlučio između dva sina.

Ove arapske zemlje, imaju, dakle, mnoge sličnosti, ali i razlike. Strateški značaj Egipta je višestruk. Nije nimalo slučajno da Amerika godišnje usmerava u egipatske državne kase 1,5 milijardi dolara. Egipat je jedina arapska država koja ima dobre odnose sa Izraelcima i Palestincima i mirovni sporazum sa Izraelom. Svojom novijom istorijom, kulturom, religioznom dimenzijom, Egipat je zemlja koja simbolizuje lomove muslimansko-arapskog sveta. Pre svega, Kairo je u dužem periodu kulturni centar sunitskih muslimana. Žene u Egiptu imaju pravo glasa još od 1927. godine, za razliku od, recimo, Francuske koja je to pravo uvela 1936. ili Italije 1946 godine. Ali, u Egiptu je 1929. nastala ideologija islamskog fundamentalizma, kada je Hasan al Ban formirao Muslimansku braću. Ukratko, Egipat simbolizuje islamske aspiracije – od modernosti i demokratije do fundamentalizma i džihadizma. Šta se od svega toga krije iza aktuelnih nemira u Kairu? Za sada se smatra da je u pitanju zahtev za demokratiju, i to iz zemlje, ne iz inostranstva. Posle iskustva u Iraku, sada se ni neokonzervativci ne bave utopijom „izvoza demokratije“ putem američkih tenkova. Naime, aktuelno pitanje glasi – šta se može uraditi lokalnim tenkovima. Drugim rečima, šta je alternativa Mubaraku. U ovom trenutku se naziru tri mogućnosti.

Prva varijanta je pokušaj pilotiranja političkih događanja od strane vojnih struktura kako bi se što pre zaustavili nemiri, uz garancije tranzicionog perioda vlasti do održavanja pravih izbora. Svakako, odlazak poslednjeg faraona bi bio uslov za takav scenario. Iskustva vojnih struktura, posebno izbor generala, šefa tajnih službi za potpredsednika države, ukazuju da se teži smirivanju situacije, uz nastavak vlasti vojske.

Druga mogućnost je da protesti rezultiraju postepenim usponom demokratskih snaga. Iako su strukture civilnog sektora u Egiptu prilično nerazvijene, bez šire prepoznatljivih ličnosti, mnogi se uzdaju u misiju nobelovca za mir 2005. Baradeija koji se otvoreno svrstao u redove opozicije. Međutim, ovaj bivši diplomata u ovom trenutku uživa, moguće, samo taktičku podršku Muslimanske braće.

Treća mogućnost raspleta jeste izbijanje u prvi plan upravo Muslimanske braće i snaga fundamentalističke orijentacije. Razumljivo, ova varijanta najviše i zabrinjava Amerikance i njihove saveznike. Zapravo, time bi se rizikovalo ne samo „gubljenje Egipta“ već i učvršćivanje jednog šireg bratstva – dakle, sa Hamasom u Palestini, Hezbolahom u Libanu... Arapsko-izraelski konflikt bi u tom slučaju dobio novu dinamiku.

Sada se nema vremena za analize „sindroma faraona”, njegovih unutrašnjih i spoljnih determinanti, jer treba naći rešenje za jednu dramu. Traži se, zapravo, najmanje loše rešenje.

 

Profesor univerziteta u Rimu

Miodrag Lekić

„Politika“

objavljeno: 02. 02. 2011.

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Sumrak-faraona.lt.html